Moja tetka je pekarski krompir uvek spremala malo drugačije. Pre nego što bi ga stavila u rernu, probarila bi ga u vodi, a unutra dodala malo sode bikarbone. Tek posle toga bi ga ocedila, začinila i stavila da se peče.
Kaže da je upravo taj mali korak zaslužan za krompir koji spolja bude lepo zapečen i hrskav, a iznutra mekan. Dok se kuva, soda bikarbona blago omekša površinu krompira, pa se ona kasnije tokom pečenja bolje zapeče.
Krompir bi prvo oljuštila i isekla na krupnije komade. Stavljala bi ga u posoljenu ključalu vodu, dodala oko pola kašičice sode bikarbone na 2 litra vode i kuvala 8-10 minuta. Nije trebalo da se skuva do kraja, već samo da malo omekša spolja.
Ocedila bi ga i ostavila nekoliko minuta da se prosuši, a zatim bi ga vratila u šerpu i dobro protresla. Komadi bi se malo „izgrebali“ po ivicama i dobili hrapavu površinu. Upravo ti sitni, neravni delovi tokom pečenja postanu najhrskaviji.
Tako pripremljen krompir bi začinila sa solju, alevom paprikom i belim lukom, dodala ulje ili mast i rasporedila u jednom sloju po plehu. Pekla ga je u dobro zagrejanoj rerni na oko 220 stepeni, dok ne dobije lepu zlatnu boju.
Jedino na šta je posebno pazila bilo je da krompir ne nagura jedan preko drugog. Kada komadi imaju dovoljno prostora, lepo se zapeku sa svih strana, umesto da se kuvaju u pari.
U galeriji ispod pogledajte pravila poznatog kuvara Gordona Remzija za pripremu pirinča.
Od tada i ja krompir za rernu prvo kratko probarim. Nema mnogo dodatnog posla, a razlika se baš primeti.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili fotografija/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.