Brašnu i vodi najčešće se dodaje so, kvasac, šećer i jestivo ulje, a postoje i varijante sa susamom lanom, suncokretom, semenom bundeve, koštunjavim plodovima…

Pretpostavlja se da je čovek  pre nego što je počeo da pravi hleb jeo sveže žitarice. Zatim ih je umakao u vodu, pa tek posle došao na ideju da melje žitarice i pravi testo i hleb. Logično, hleb se u početku pravio bez kvasca. Više vrsta brašna i kvasac su u upotrebu uveli Egipćani (u starom veku).

U starom Rimu su postojale velike državne pekare. Od devetog veka, u većim evropskim gradovima pojavljuju se pekarski esnafi. Kvalitet hleba se značajno poboljšava početkom Novog veka u severnoj Italiji, u 17. veku u Parizu, a u Beču se počinje proizvoditi luksuzno pecivo u 18. veku. Od 19. veka, proizvodnja hleba se sve više mehanizuje.

Tako je beli hleb postao statusni simbol, a crni je smatran hranom sirotinje. Danas je međutim crni hleb najčešći odabir osoba koje se brinu o svom zdravlju i brinu o pravilnoj (uravnoteženoj) ishrani, a beli predstavlja simbol lošijih prehrambenih navika.

100 g hleba od celog zrna (graham hleba) ima oko 200 kcal, dok beli hleb ima 240 kcal u 100 g. Integralno brašno nije rafinisano, za razliku od belog, ono pored skroba I rastvorljivih šećera sadrži i mekinje, prirodni omotač zrna koji u sebi ima veliku količinu dijetalnih vlakana. To su celuloza, hemiceluloza i lignin (nesvarljivi ugljeni hidrati). Vlakna u želucu povećavaju volume i prolongiraju osećaj sitosti, imaju zaštitno dejstvo, vezuju masnoće i lakše ih odstranjuju umesto da odlaze direktno u krv, a nemaju kaloričnu vrednost. Vlakna takođe imaju smirujući efekat na želudačnu kiselinu, povećavaju aktivnost creva, utiču na jačanje digestivnih organa, absorbuju toksične materije u crevima i skraćuju vreme prolaska hrane kroz digestivni sistem.

Osim toga crni hleb ima mnogo više vitamina (naročito B kompleksa), minerala i proteina od belog hleba.